"Nije tako loše kako je bilo, ali još uvek
nije dobro kako bi trebalo da bude"
04. januar 2010.
"Nezgodno vreme, opasni dani" lepo primećuje jedan naš bend. Na alternativnim poljima borbe za bolje sutra, poput muzike, vode se bitke čiji su ishodi često značajniji od onih sa pravih, ratnih frontova. O tome kako je stajati obema nogama na tako vetrovitom tlu, a biti muzičar, o sadašnjosti domaće rok scene i skicama budućih radova benda Kanda Kodža i Nebojša, govori gitarista Nenad Pejović.
Kanda Kodža i Nebojša su u protekla dva meseca bili prilično aktivni kada je reč o nastupima uživo. Znači li to da se, na polju koncertne organizacije, stvari u Srbiji menjaju nabolje?
Od trideset pet koncerata koje smo održali ove godine, većinu smo sami organizovali u saradnji sa ljudima koji su nas zvali, oslonjeni dakle na sopstvene snage. Za ozbiljne strane muzičare je nezamislivo da rade bez agenata, menadžera, booking agencija, rajder listi i svega ostalog što ide uz pojam koncertne organizacije. Kod nas su takve pojave pre izuzetak nego pravilo, zbog čega se ne može govoriti o bilo kakvom pomaku, jer nema nikakvog kriterijuma prema kome bi se odredio pomak nabolje. Tako da u tom pogledu rokenrol prati sudbinu društva i države čija igla na kompasu i dalje opasno šeta u skladu sa medijskim distorzijama i sveopštim nihilizmom, što i dalje omogućava uhodanu praksu sitnosopstveničkog lova u mutnom. Međutim, znali smo dobro u šta se upuštamo kad smo počinjali, uvek nastojimo da izvučemo najbolje iz zatečenog stanja, i upoznali smo puno sjajnih ljudi iz cele Srbije i regiona koji daju sve od sebe da učine najbolje što mogu za svoj grad, uprkos tome što grad to često ne ume da prepozna. U tom smislu, stvari stoje odlično.
Svirali ste u Pirotu, Nišu, Kosovskoj Mitrovici, Valjevu... Koliko se vaši konceti u unutrašnjosti razlikuju od beogradskih kada govorimo o ljudima koji dolaze da vas čuju, reakcijama na vašu muziku i nastup, atmosferi i rasploženju? Kakva su tvoja zapažanja?
Nema razlike između beogradskih i ostalih koncerata, ni u pogledu repertoara, ni energetski. Jedina razlika može da se tiče binske opreme na kojoj sviramo i toga da li je naš dugogodišnji tonac Vlada sa nama, što nije toliko do nas, već do onoga što ljudi koji nas zovu mogu da obezbede. A atmosfera je sve bolja, publika sve intenzivnije reaguje na našu muziku, tako da smo u poslednjih godinu i po dana neretko doživeli nešto blisko bitlmaniji, vrištanje, skakanje i slično. I neretko smo osetili koliko se nakupljenog bola oslobodi u toj euforiji. Želimo da se publika dobro oseća danima posle naših svirki, jer dobri koncerti imaju tu moć, i što je do nas u tom pogledu, mi to i uradimo.
Deveti život je "zaživeo" na koncertima, na radio (i pojedinim TV) stanicama i muzičkim plejerima. Šta ti se nameće kao logičan zaključak nakon godinu dana od izlaska albuma: da je 9. život simbol dugovečnosti ili simbol prolaznosti?
Svaka ploča ima svoj život u vremenu u kome nastane, a da li će, koliko i kako trajati ne zavisi nužno od ljudi koji su to napravili, koliko od konteksta koji će doneti budućnost. S obzirom na to da cela rok scena i dalje živi u senci muzike koja je nastala pre skoro 30 godina, ne bi bilo nimalo čudno da za 15 godina Deveti život i mnoge druge ploče iz ove uspavane nulte dekade, postanu stvar nekog novog urbanog mita. To za nas kao bend možda ne bi bilo loše, ali bi još jednom potvrdilo ovdašnje večito kašnjenje u prepoznavanju dobrih stvari.
U kojoj je fazi izrade novi album?
U fazi neposredne proizvodnje, imamo nekoliko pesama koje su skoro završene i nekoliko skica. Verovatno ćemo od proleća ubaciti par novih pesama u repertoar.
Kada i u okviru koje izdavačke kuće bi trebalo da bude izdat?
Pretpostavljam 2011. i pretpostavljam za PGP.
Planirate li neke novine ili promene u žanrovskom, konceptualnom, tematskom smislu?
Da, ali rano je sada govoriti o tome. Muzika koju radimo u velikoj meri prati naše emocije, a priča o konceptu i temama je više stvar racionalnog pristupa, kako će se to dvoje povezati, još ne znam tačno. U načelu, bend je i dalje željan da napravi najbolju muziku, ako dozvoliš ovaj pleonazam pošto muzika jeste najbolja, i tekstove i to nam je uvek bio najvažniji koncept.
A saradnju sa drugim muzičarima/umetnicima (tipa „gostovanja“ Radomira Belaćevića na Devetom životu)?
Vrlo verovatno, ali i za to je još suviše rano za neki konkretan odgovor. Vlada, tonac koga sam pominjao i naš dobar ortak je odličan gitarista, svirao je u Supernautu, džemuje sa Antonom, moguće da ćemo sarađivati sa njim i na autorskom planu. Moguće je i da će se ponovo pojaviti neko iz Belaćevićeve ekipe, poput profesora Miodraga Nikodijevića ili Marka Dabovića.
Poslednji studijski album koji ste izdali je, čini mi se, najpsihodeličniji i u tom smislu je dosta drugačiji od prethodnih. Da li se sada stvaralački usmeravate u tom pravcu ili je to bila stvar raspoloženja, inspiracije, trenutka u kom su nastajale pesme kao što su "Nitro", "Crveni konji", "Prekidi stvarnosti" ...?
"Nitro" i "Godine ćutanja" spadaju u psihodelični ciklus Devetog života, ove druge dve pesme su formalno više classic rock balade, pretpostavljam da ćemo se kretati i dalje u tom pravcu, pošto volimo klasični rok i pošto nam je svakodnevica i dalje psihodelična. Raspoloženja u kojima su nastajale te pesme su i te kako uticala na njihovo uobličavanje. Pesmu "Odlazak" smo takoreći prepolovili da neka mučna iskustva kroz koja smo prolazili ne bi odvukla album u tom pravcu. No, stvaralačko usmerenje je uvek da se ide napred, što znači da će biti i promena, kakvih - čuće se.
U jednom vašem intervjuu iz 2005. godine, autorka uvodnog teksta je napisala: „Kad je postalo jasno da će se KKN ponovo okupiti, bio je to još jedan dokaz da sa našom slobodom nešto opasno nije u redu”. Kakav je tvoj odgovor na to? Jesu li KKN borci za slobodu i glasnogovornici mladih generacija koje su odrastale u turbulentnim vremenima u Srbiji?
Priča o slobodi je duga koliko i ljudska istorija, a okupljanje našeg benda je bilo pre svega motivisano željom za pravljenjem dobre muzike. Po meni, ta misao više govori o nevidljivosti hiljada ljudi u ovoj zemlji koji pišu pesme slobode, u najširem smislu reči, dok je ono što kod nas čini mejnstrim uglavnom proizvod konformizma i namenjeno je jednoj neautentičnoj egzistenciji. Naša borba za slobodu, kako kažeš, su albumi koje snimamo i koncerti koje održavamo, a tu možemo samo da budemo glasnogovornici ideje da gladnima ne treba dati ribu, već ih naučiti da pecaju.
Vidiš li i osećaš li nekakav napredak na nivou društva u ovoj zemlji?
Kao što kažu Mudhoney: "Nije tako loše kako je bilo, ali još uvek nije dobro kako bi trebalo da bude."
Kako se to odražava na KKN kao grupu ljudi koji su kroz muziku pokazali neku vrstu društveno-političke svesti tokom proteklih godina?
U porastu izdržljivosti i spremnosti da se ne odustane. Naša ubeđenja nisu nepromenljiva, ali verujem da ćemo izdržati u poziciji benda koji što je moguće manje povezuje svoje delovanje sa dnevnom politikom. I za ovo pitanje mi se nameće citat iz jedne briljantne pesme Killing Joke: “You’ll never get me/Survival is my victory”.
Letos ste bili u Francuskoj - kako sada funkcionišu stvari sa tzv. „estradnim vizama“? Je li postojao problem samo sa ulazom u Hrvatsku ili i u druge zemlje Evrope?
To za Francusku uglavnom nije bio problem, pošto je ta svirka bila u organizaciji našeg kulturnog centra u Parizu, koji je inače, jedini takav centar koji Srbija ima bilo gde. Estradne vize su problem na srpsko hrvatskoj granici, mi smo tu poput mnogih
drugih zamalo nagrabusili pošto nismo, niti ćemo biti, članovi nekog kič udruženja
koje je u poslednjih 15-ak godina izgradilo monopol za izdavanje estradnih viza,
i čiji se član i njen najmoćniji čovek ovih dana u skupštini kao nešto bori za bolje ostvarivanje autorskih prava. Video sam da su mlađi bendovi pokušali nešto da urade, sećam se da naš ministar kulture davao neke nemušte izjave, a kako sad stvari stoje - ne znam, nismo otada zakazivali koncerte u Hrvatskoj. To je priča koja dosta govori o repovima vremena u kojima su naše dve države bile kriminalizovane i kad dođe vreme u kome će bendovi bez polumafijaških ometanja prelaziti obe granice, to će biti znak da su se oba društva dosta odmakla od nacionalističkog kič diotizma devedesetih.
Možeš li na osnovu ličnog iskustva ili možda iskustva svojih kolega da kažeš koliko je to uticalo na slobodu kretanja domaćih bendova po zemljama regiona i šire?
Uticalo je, jer ti ni ovde ni tamo, pričam pre svega o Srbiji i Hrvatskoj, nemaš adresu na kojoj možeš da dobiješ bilo kakvu informaciju o kretanju preko granice kao bend. A cela stvar potiče odavde i ne može se pripisivati nekom resantimanu Hrvata prema Srbima. Trikovi naravno uvek postoje, mi smo tada bez zakonski obavezne estradne vize uspeli da uđemo u Hrvatsku, ali smo morali nažalost da otkažemo koncert u Splitu nekoliko meseci kasnije. U ostalim zemljama bivše Jugoslavije to nije problem, osim što je bilo veliko smaranje i za nas i za organizatore iz Slovenije da se bakćemo sa gomilom papira vezanih za vizu, što je sad srećom završena priča.
Pri kraju je jedna godina, a i jedna dekada novog milenijuma. Šta je, po tvom mišljenju, muzički događaj ili ko je muzička ličnost/pojava decenije kod nas i u svetu?
Poslednji album Direktora Ua Direktori je što se mene tiče, domaći album decenije, ako se nešto bolje ne pojavi tokom sledeće godine. Svi koji opstaju na liniji bezuslovne odanosti rokenrolu su ličnosti decenije, Bellrays, Soulsavers, Black Keys, Dirtbombs. Levon Helm, bubnjar The Band koji je sa par sjajnih albuma preuzeo duhovnost The Banda od Ribbie Robertsona. Jesus Lizard su se vratili i zvuče bolje nego ikad.
Čega nam treba više?
Znanja i razumevanja stvarnosti, kako bi njeni prekidi imali pozitivnije konotacije od dosadašnjih i kako bi nam se manje činilo da živimo i radimo u vremenu sudijske nadoknade i poslednjeg, devetog života.
U okviru edicije Nova srpska scena a i van toga pojavilo se dosta novih bendova. Jesi li među tim mladim kolegama čuo i zapazio nekog ko se (po tvom mišljenju) kvalitetom izdvaja od drugih ili čiji ti se zvuk, ideje, način rada naročito dopada?
Svih sedam bendova koji su do sad objavili album nesporno obećavaju, oba spota/pesme Petrola su odlične, "Ti si sam"Nežnog Dalibora me vraća u rane devedesete, Repetitor su mi se svideli na probama dok su vežbali kod nas u studiju, samo da svi oni i ostali izdrže trvenje koje dolazi sa trajanjem i opstajanjem. Nekoliko pesama sa novog, trećeg albuma HC/HM benda Tibia zvuče bolje od svega što su do sad uradili. U Pirotu mi je puštao demo tamošnjeg sastava Big Bug njihov basista, koji zvuči predobro za anonimnost u kojoj trenutno deluje. Isto važi i za Metak za zlikovca, ZAA, niški Styptic, ima dosta grupa koje deluju mnogo ozbiljnije i promišljenije od konstantne neozbiljnosti i nepromišljenosti koja opstaje u organizaciji scene. Dodao bih tome i fantastične susrete koje smo imali u Crnoj Gori, BiH, Makedoniji sa ljudima iz Autogenog treninga, Vuneny, Superhiksa…što su takođe sastavi koji zavređuju veću pažnju kod nas nego što je sada imaju. Priča o rokenrolu kod nas traje već pola veka, zato treba samo načuljiti uši i svako će pronaći nešto što će doživeti kao svoje i kao važno.
Na stejdžu bend, a publika - hor. Ovako bi se najsažetije mogao opisati početak koncerta koji su Kanda Kodža i Nebojša održali prošle subote u SKC-u. U punoj Sali Living room-a KKN su, uz podršku još dva benda, priredili nešto više od tri sata energične svirke.
